Mara je spremala doručak, a Borko je postavljao sto. Kuhinjom se širio miris slaninice sa jajiima dok je Borko hvalio domaće a svetsko, kiselo mleko, koje je on sam napravio u zemljanim posudicama. Ponosno ga je zagledao i nakretao glavu čas na levu, čas na desnu stranu. Završio je sa postavljanjem i umiljavajući se prišao Mari:
– Uz engleski doručak potreban je još samo francuski poljubac. To je presudno za harmoniju za stolom, hmm pa i za mir u svetu.
Mara se smeškala i kao branila jednom rukom od njega, dok je drugom okretala jaja da se zapeku i sa druge strane.
– ‘Ajde da doručkujemo, Milica i Nikola će kasnije da svrate na kafu. Jedva čekam da upoznam Nikolu.
– I ja. Znaš koliko volim Milicu i od sveg srca joj želim da nađe pravu ljubav.
– Da. I ja. Rekla bih da je zaista srećna sa njim, ali taj Beč, ta daljina.
– Ma nije to ništa. Mladi danas precenjuju strah a potcenjuju slobodu i mogućnosti koje imaju.
I odjednom kao da se zamislio. Postao je ozbiljan. Mara ga prenu pitanjem, kao da je znala.
– Borko, sve hoću da te pitam. Jesi li stvarno imao veliku, neostvarenu ljubav? A niste se ni poljubili?
– Pa, nije da nismo. Ali, bila su to ona vremena, znaš već. A mi jako mladi. – I opet se zamislio.
– Ne moraš da pričaš o tome ako ne želiš.
– Ma ne, nije to. Nego…. Toliko sam je ljubio u svojoj mašti i snovima da više ni sam ne znam šta je bilo, a šta nije. Bila su to druga vremena, šezdesete, sredina konzervativna, a onda dok sam se okrenuo – vremena prošla, a ona se udala. A lepo je govorila – mogli smo da pobegnemo i živimo srećno, negde daleko od svega.
– Kakva je bila?
– Ona? Posebna! Prelepa. Bila je drugačija, ispred svog vremena. Za nju su bljeskovi mogućeg, izmešani sa intuitivnim, bili dovoljni da bude spremna. Spremna na ljubav i budućnost sa mnom. Pričala je o našoj zajedničkoj budućnosti, živela je već u njoj. Bila je spremna na avanturističko prepuštanje sledu stvari, bez postavljanja suvišnih pitanja. Jer, ona je znala – znala da tako oseća, da tako mora, da tako treba. Ja sam mislio da to nije dovoljno, da nam treba plan. Govorio sam – ne znam, moram da idem, da probam, da obezbedim budućnost. Tek kasnije sam shvatio da za uspeh nije bitan plan. Bitno je da si spreman. A ja tada nisam bio. Trebalo je život da me nauči. Otišao sam prvo u Nemačku, a ubrzo potom u Francusku. Tek kasnije je došla ’68 i donela promene i za mene. Te godine ona se udala.
– A iz prve smo se zavoleli. Doza ljubavi bila je jaka. U jednom momentu i ja sam mogao da se zakunem da je to bilo to, da mi više od toga i ne treba. Ali trebalo je biti muško, biti glava porodice. A sa čim? Bljeskovi nemogućeg u meni, izmešani sa pričama drugih, činili su da još manje budem spreman. Stisnutog srca i bedara lakše mi je bilo da se pravim kako se ništa veliko ne dešava. I u pismima sam bio muško. Mislio sam – nije na meni da pričam otvoreno koliko je volim. Nego, malo po malo, da se ne zasiti, da ne preteram. Do skora sam čuvao nekoliko njenih pisama. Sirotica, mnogo je patila za mnom.
– I pošto sam čuo da se udala, dugo sam se budio zaljubljen, kao da nekoga volim, samo ne znam koga. Činilo mi se, čak, da i mene neko voli. Uprkos praznom krevetu osećao sam se obmotan gustom energijom ljubavi koju sam skoro mogao da dotaknem. Nisam znao odakle dolazi, ali sam osećao da je stvarna i da je tu. To je bila virtuelna komunikacija, a ne ovo danas – Facebook, Instagram, Viber – sve to džaba. Ako neko nije u stanju da oseća, ništa ne pomaže. Tehnika nema srce. Džabe i prava ljubav kad nemamo dovoljno hrabrosti da kažemo prave stvari u pravo vreme. Nekad pomislim kako su sada vremena druga al’ ljudi kao da su isti.
– I posle svega, ostao mi je samo gorak ukus u ustima i da tražim razloge zašto je tako ipak bolje. Opravdao sam sve njene postupke i ni za šta joj nisam prebacivao. Nisam mogao. Toliko sam je voleo. A imao sam baš dobar plan za nas…
Držali su se za ruke, a oči su im bile pune suza. Neko je zazvonio na vratima. Poskakali su sa dvoseda, brišući oči, a Mara je krenula da otvori vrata. Doručak se već skroz ohladio.
Ljubav i putovanja 