Bili su to naporni dani na poslu. Ništa nije išlo kako treba, ni kako je planirano. Svi su bili na tri ćoška, atmosfera usijana, a ja najbolja za izbegavanje. Pokušavam da se isključim mentalno iz cele te ludnice i da se skoncentrišem na posao. Mnogo toga još imam da uradim, a rokovi se bliže kraju. Mislim sto na sat, pišem mejlove, kucam dopise, dogovaram, a onda se nađe neko da zabrlja, pa sve ispočetka. I tako to traje i traje, danima. Napeta sam, trudim se da sve držim pod kontrolom, a onda jednom puknem, popuste neke ustave i počnem da vičem. Što bi se reklo, padne mi roletna i ništa ne vidim. A kad ne vidiš, ne vidiš, šta da se radi! I tako, izvičem se najstrašnije za sve ono što me tišti danima, a tu između ostalih i šef, sluša. Uuuups! Sad je gotovo. Ma nije ni on cvećka. I on je brljao i doprineo ovom haosu. Krivo mi, ali šta je tu je, idemo dalje.
U tome prođe još par dana, prestrojavam se u hodu, samo da se završi, kad šef zove. Ja s vrata počela, izvinite za ono pre neki dan, a on me prekide, kaže, desi se svakome. Oho-ho, pomislim, šta će ovo da bude? Kaže, nešto je iskrslo i voleo bi da ja to obavim. Na Bledu treba da bude održana stručna konferencija, na kojoj izlaže i naša firma. Trebalo je da ide on, ali neće moći i misli da ću ja to dobro obaviti. Sutra bi mogla da završim sve što imam od tekućih poslova i prekosutra da otputujem na tu trodnevnu konferenciju. Oooooo, mogla bi, vrlo rado i pokušavam da ne poskočim od iznenadne radosti! Kažem, naravno. Samo recite o čemu se radi.
I tako vam ja krenem na taj put na Bled, iznenada. Ali, u pravi čas. Baš mi je trebalo da se odmorim i resetujem. A Bled je bio idealan za to. Nekako mi srce poskoči čim ugledam to slikovito jezero sa romantičnim ostrvcetom i zamkom na vrhu litice. Izlaganja su od 10 do 17 časova tako da ima dovoljno vremena za sve. Nas nekoliko, predstavnika različitih firmi, pošlo je zajedno iz Beograda. Došli smo uveče u hotel, taman da se lepo smestimo i odmorimo pre sutrašnjeg radnog dana.
Bled je na 35 km od aerodroma u Ljubljani. Bili smo smešteni u hotelu Park, koji je deo lanca hotela Sava Hotels & Resorts. Rekli su nam da imamo brojne rekreativne aktivnosti na raspolaganju. Svuda okolo je divna priroda, svež vazduh i mnogo prostora za šetnju. Iz sobe se pružao pogled na Bledsko jezero i Julijske Alpe. Bilo je rano proleće i još se video sneg na vrhovima planina. U hotelu imaju i velnes centar sa velikim zatvorenim bazenom, teretanom i sobama za masažu. Tako bi mi prijala jedna dobra masaža večeras! I upustila sam se u velnes avanturu. Ujutru sam, posle noćnog kupanja u bazenu, relaks masaže i lepo prospavane noći, bila kao nova.
Kongresni centar prima 500 učesnika i sve je besprekorno organizovano. Odličan program, izlagači iz celog sveta i zanimljive teme. Naše predstavljanje je bilo kratko i konkretno i brzo sam se pripremila za prezentaciju. Biće veoma zanimljivo čuti i upoznati i neke nove ljude.
Moje izlaganje je bilo prvog kongresnog dana i sve je proteklo u najboljem redu. Odmah posle toga je bila pauza za kafu i neki su mi prišli da se upoznamo i razmenimo iskustva. Mnogo ljudi se muva okolo, ali jedan crn, visok čovek mi već drugi put privlači pažnju. Nekako mi se činio poznat. Evo ga, upravo mi prilazi. I setim se. Pa to je Miki, moj drug iz srednje škole. Gde si generacijo, povikasmo u glas. O bože, kako se ljudi promene za 15 godina. Zar je već prošlo toliko?!
A kao da je juče bilo kad smo zajedno učili, ustvari sedeli pribijeni jedno uz drugo, dok mu ja pokazujem matematiku, a on me gleda svojim pametnim crnim očima kao da nešto hoće da mi kaže i uopšte me ne sluša. Više smo se gledali i pipkali kao slučajno, nego što smo se bavili funkcijama i integralima. Pa ipak, on je završio godinu sa dvojkom iz matiša, a ja sam to pripisala svom velikom talentu da prenesem znanje prećutno, na telepatskom nivou. On je meni prenosio jezu, od koje mi se mutilo pred očima, al` sam, srećom, zadatke iz matematike znala i žmureći da radim.
Ma da li je moguće? Posle svih ovih godina da se ponovo sretnu, i to poslovno, učenica generacije i jedan generacijski probisvet. Bio je neki nov, poslovan čovek i samo je vedar duh bio onaj prepoznatljiv, stari. I dalje je imao te živahne oči, pune nežnosti, koje su umele da se užare od uzbuđenja. Kaže, uozbiljio se malo, mora, privatna firma, bivša žena, deca, pričaćemo. Pauza se upravo završavala i dogovorili smo da se uveče obavezno vidimo. Bilo je nepunih 5 sati do tog susreta, a ja nisam ni slutila šta će se desiti. I šta sve skrivam ispod grudi, k`o kakav lopov, i stiskam da me niko ne razotkrije.
U aperitiv baru hotela Park tiho se čula pesma uz klavirsku pratnju, a mi smo naručili piće. Miki je rekao da hoće sve da zna, gde sam bila do sada, šta sam radila, šta ima kod mene. U momentu sam se osetila kao da sam na času i nisam spremna da odgovaram. Šta da mu kažem? Da sam nekada bila štreber, ali mnogo zanimljivija i veselija osoba, da sam mnogo toga i htela i smela tada. Da mi se sada život pretvorio u posao, da sam u međuvremenu izgubila snove, odustala od ljubavi i da mi se ponekad čini da ja više i ne postojim. Drugim rečima, odustala sam od psihologije da bih završila arhitekturu i bila neko i nešto, da bih imala dobar posao, ime i puno para. A nemam ništa od toga. Izgubila sam svoje želje i potrebe pokušavajući da udovoljim drugima i više nemam ništa što je moje. Ni problemi više nisu moji, već njihovi.
Te večeri, kao nikad, trebalo mi je rame za plakanje. Sve moje tuge su izlazile na površinu i migoljile iz mene ka tom čoveku koga sam jednom potajno volela. Tada je ustvari sve i počelo. Tada su predrasude počele da zauzimaju svoje mesto i potiskuju iz mene sve ono što je bilo srčano i imalo snagu želje i volje. Bitanga i princeza par, ne ide to. Ali sam tada još verovala da su problemi tu da se rešavaju, kao nešto sporedno što usput srećeš, a ne da se žive. Život je bio da se živi i bio je pun dobrih stvari. Ali, malo po malo, lepotu i radost življenja su počeli da zamenjuju strahovi i brige. Tuđi. Nametnuti. Sada sam to shvatala po prvi put. Nisu to bili moji strahovi. Ja sam imala srce i snagu da idem napred, uprkos problemima i strepnjama. Prodala sam dušu, nizašta!
A onda sam, iznenada, u njegovim očima videla sve ono što sam nekad bila i znala sam, ne da nisam prodala dušu, već da je to jedino što mi je ostalo. Sve drugo možeš da izgubiš, ali dušu nikada. Ona je tu i strpljivo čeka da se ego izigra, da se zadovolje strasti i slabosti, i gori u meni živa, kao prvog dana kad sam se rodila, čista i nedodirljiva. I odjednom sam osetila da mi je ogroman teret pao sa leđa.
Rekoh mu da zamoli da nam otpevaju pesmu Susret (L’appuntamento) i reći će mu sve o meni. Bolje zvuči kad se peva. I on ima jednu pesmu za mene, kaže. Napisao ju je ne tako davno, posle razvoda od žene sa kojom je dobio ćerku i sina, koje obožava, ali nije imao sreće u ljubavi. Mislio je da su kompromisi sa sobom neophodni za sreću u braku i puno puta se kompromitovao samo da bi njima bilo dobro. Ali ona očegledno nije tako mislila. Otišla je sa nekim u koga se zaljubila na prvi pogled i već se ponovo udala. Pa ipak, ima divnu decu, rastu. Otvorio je svoju firmu i dobro mu ide za sada. Mnogo radi i nema baš vremena za drugo, za sebe, ali eto, skoro se setio mene i zapitao gde li sam sada. Tada je napisao i tu pesmu.
Ima neko ko te voli
Od dana kada si ušla u moj životni prostor
i vreme, nikad nisi izašla.
Bila si moj nemir
i moja mašta,
moja želja
i moja nevolja,
moja čežnja i san,
moja radost
i tuga.
Tebe sam držao u svom naručju, više
nego ijednu drugu i čekao
dan, da ti otkrijem tajnu.
Pored njih stotinu, ti si bila
i ostala,
jedna.
Jedina skroz voljena.
Njihova, a moja.
Samo si otišla da bi se vratila.
A ja sam te čekao
i nikad se nisam umorio
od čekanja,
samo malo od strepnje
da li će biti dosta ovaj život
da se setiš da ima neko ko te voli!
I sada mi suze krenu na oči kada se setim te večeri. Skupile se tuge i radosti, i moje i njegove, pa ne znamo kud sa svim tim. Srećom, imali smo još dva dana i dve noći i sve je došlo na svoje. Ljubav je konačno zauzela svoje mesto u nama i u našim životima. Setim se toga uvek kad sretnem nekog ko misli da je postojanje sivo i glupo i traži čaroliju izvan sebe, traži nekog drugog i nešto drugo, a ne zna da je izgubio sebe.
… Kažu ljudi, imali smo sreće. I jesmo!. A imali smo i ne-sreće, kol’ko hoćeš! Al’ nije stvar u tome šta smo imali, a šta nismo, već da li znamo šta jesmo. Mi smo apsolutne vrednosti svega. To vam je kao u matematici apsolutna vrednost – staviš u apsolutne zagrade i nema više minusa, sve je plus. Ili, ako više volite, ili jesi ili nisi, k’o u reklami za Lav pivo. I tako, kažem vam, psihologija je moja prva ljubav i od toga se ne može pobeći.
Ustvari, samo sam htela da vam kažem da budete pažljivi i pratite više svoj dobar osećaj. Život jeste bajka – pun je čuda, misterija i opasnosti, samo što vremenom prestanete da verujete u srećan kraj! Kad počnete da izvlačite ljubav iz sebe, jer ona je već u vama, strah počne da beži i počinjete da uviđate i misterije i čuda, a ne samo opasnosti. A onda je to kraj samo za strah i početak, veliki početak, vaše ljubavne, životne priče.
Zato, otiđite na neko lepo mesto, najbolje u sebe, jer tamo ima predivnih prostora koje treba posetili. A dobro dođe i neko putovanje u zemlji ili inostranstvu. Na Bled, možda. Nikad se ne zna. U svakom slučaju, vreme je da, ako već niste, postanete svoja dobra vila i imate malo više milosti za sebe. A nebo je već milostivo!
Ljubav i putovanja 